Pop pje­va­či­ca Je­le­na To­ma­še­vić ima­la je mno­go­broj­ne na­stu­pe u Sr­bi­ji i ino­stran­stvu, ali će 25. ok­to­bra pr­vi put u ka­ri­je­ri odr­ža­ti so­li­stič­ki kon­cert u Cen­tru „Sa­va”. Su­pru­ga glum­ca Iva­na Bo­silj­či­ća ka­že da je sa­da pra­vi tre­nu­tak za ve­li­ki be­o­grad­ski kon­cert i da se ra­du­je što će pred pre­sto­nič­kom pu­bli­kom uži­vo ot­pje­va­ti pje­sme sa svo­ja dva stu­dij­ska al­bu­ma, ali i da po­sje­ti­o­ce oče­ku­ju iz­ne­na­đe­nja.
- Sreć­na sam i uz­bu­đe­na što ću na­stu­pi­ti u Cen­tru Sa­va, jer je to ve­o­ma va­žan do­ga­đaj za sva­kog pje­va­ča. Ma­da sam ima­la do sa­da so­li­stič­ke na­stu­pe sa no­vo­sad­skim „Big ben­dom” u Po­zo­ri­štu na Te­ra­zi­ja­ma, na BE­LEF-u i na Gar­do­šu, ovo je moj pr­vi ve­li­ki kon­cert u Be­o­gra­du. Sve se de­ša­va u svo­je vri­je­me, pa mi­slim da se i me­ni ovo do­go­di­lo u pra­vom tre­nut­ku, go­di­nu da­na po­sle iz­la­ska mog dru­gog al­bu­ma „Ime mo­je”. Ne­mam tre­mu, već od­go­vor­nost da sve bu­de ka­ko tre­ba, jer že­lim da pu­bli­ci pri­re­dim ve­če za pam­će­nje - ka­za­la je Je­le­na To­ma­še­vić.
Pro­du­cent kon­cer­ta je Želj­ko Jok­si­mo­vić ko­ji je za vas kom­po­no­vao mno­ge hi­to­ve. Pla­ni­ra­te li da kru­ni­še­te sa­rad­nju du­e­tom?
- Za­hval­na sam pro­duk­ci­ji „Mi­na­kord” na če­lu sa Želj­kom Jok­si­mo­vi­ćem, za sve što či­ne za me­ne. Li­je­po je ka­da zna­te da ima­te pri­ja­te­lje na ko­je mo­že­te uvi­jek da se oslo­ni­te. Sa­ra­đu­je­mo od 2005. i mno­go pje­sa­ma smo ot­pje­va­li za­jed­no. Go­sto­va­la sam u Želj­ko­voj pje­smi „Ne tre­ba ti čo­vjek kao ja”, pa to već ra­ču­na­mo kao du­et.
Da li će se na sce­ni kao gost po­ja­vi­ti i vaš su­prug Ivan Bo­silj­čić?
- Iva­no­va po­dr­ška u svim seg­men­ti­ma ži­vo­ta mi je ne­pro­cje­nji­va. Sva­ka­ko će da sje­di u pr­vom re­du sa mo­jim naj­mi­li­ji­ma, pa mo­že i ču­do da se de­si.
Da li je te­ško sa­ču­va­ti pri­va­tan ži­vot od jav­no­sti ili je to stvar od­lu­ke?
- Mi­slim da umno­go­me za­vi­si od nas sa­mih, ka­ko se po­sta­vi­mo. Mno­ge lič­no­sti ko­ke­ti­ra­ju sa svo­jim pri­vat­nim i jav­nim ži­vo­tom, pa na­pra­ve se­bi ha­os. Tre­ba bi­ti opre­zan da se ne pre­đe gra­ni­ca uku­sa, ali i da se sa­ču­va zdra­va gla­va.
Po­zna­to je da Ivan od­lič­no pje­va, a da li vi ima­te že­lju da se opro­ba­te kao glu­mi­ca?
- U fil­mu „Iv­ko­va sla­va” glu­mi­la sam pjevačicu i otpjevala če­ti­ri pjesme, ali to mi ni­je bio te­žak za­da­tak. Uče­stvo­va­la sam u mju­zi­klu Iva­ne Ži­gon „Bi­je­li ždra­lo­vi” u Cen­tru Sa­va i u Min­sku za Dan po­bje­de nad fa­ši­zmom. To je bi­lo div­no is­ku­stvo. Ipak, naj­dra­že glu­mač­ko is­ku­stvo ko­je sam ima­la je u cr­ta­nom fil­mu „Ma­li princ”. Mo­ja kćer­ka Ni­na je bi­la pre­sreć­na ka­da ga je gle­da­la.
Ka­kva su joj tre­nut­no in­te­re­so­va­nja?
- Ni­na je ve­se­la dje­voj­či­ca ko­ja obo­ža­va dje­cu. Da­ro­vi­ti­ja je i od me­ne i od Iva­na, ali vi­dje­će­mo za ko­ju go­di­nu šta će je naj­vi­še in­te­re­so­va­ti i gdje će­mo je usmje­ri­ti.
Či­me naj­če­šće uspi­je­va da vas „raz­o­ru­ža” i u ko­jim tre­nu­ci­ma ne mo­že­te da joj ka­že­te „ne”?
- Ta­ta je ve­ći auto­ri­tet i šta on ka­že, to se slu­ša bes­po­go­vor­no. U prin­ci­pu, do­bro je i po­slu­šno di­je­te i ne­ma­mo pro­blem da us­po­sta­vi­mo red.